Kristalna i indigo deca: Znanje koje nedostaje

Kad god se u istoriji civilizacije otkrije nešto revolucionarno, biva osporavano jer ruši postojeće stanje. Isti procesi odvijaju se u nama samima: neka znanja morali smo da negiramo, da bismo preživeli u društvu ovakvom kakvo jeste. Zbog toga nam danas mnoga znanja nedostaju, izgubljena su ili borave u amneziji. Jedno od tih znanja je znanje o konstruktivnim i destruktivnim silama unutar nas – što je važno spiritualno znanje. Kad kažem spiritualnost, mislim na razumevanje, na osećaj da smo zaista živi, da smo spremni za život, emocionalno stabilni sada i ovde. Spiritualna osoba je otkrila i otkriva sebe, upoznaje i koristi svoje talente, dobra je prema sebi i prema drugima, u smislu prihvatanja sebe i sveta, u svim različitostima.

Znanje o indigo i kristalnoj deci staro je hiljadama godina. U Ifa mitologiji postoji 256 osnovnih (simboličkih) koncepata, a gotovo svaki drugi bavi se delimično temom indigo i(li) kristalnog deteta, tako da je to tema sa kojom se često suočavamo. Tema disleksije danas je naširoko poznata. U vreme kad se o disleksiji gotovo ništa nije znalo (što i nije bilo tako davno), ne znači da disleksija nije postojala, nego se morala prikrivati i kompenzovati. Ne znači da je danas disleksija zastupljenija nego pre, samo je vidljva. Isto je i sa temom indigo i kristalne dece.

Apstraktne aspekte našeg postojanja lakše je doživeti nego objasniti. Teško je, recimo, mentalno obrazložiti intuiciji, ali svi imamo neki intuitivni doživljaj. Kako opisati neki osećaj? Objasniti ljubav? Iskustvo ljubavi različito je kod različitih osoba. Svi ti apstraktni nivoi teško se verbalizuju. Naše postojanje veće je od uma i treba ga uvažiti kao takvo. Apstraktni deo našeg postojanja stariji je od dana našeg rođenja. Rođenjem dobijamo fizičko telo, a naš apstraktni deo, naša individualna bit i naša duša, postojale su pre našeg dolaska u vidljiv svet. Gde je duša postojala pre ovog rođenja? Kako je tamo gde je bila? Kako će biti kad tamo ponovo ode nakon smrti? Izazvani smo da razmišljamo o tim područjima života, jer u podsvesti imamo sećanja na to. Nastala bi konfuzija ako bismo u svakom trenutku u svesti imali sva sećanja, čak i ako govorimo samo o sećanjima iz aktuelnog života. Noću smo živi, ali isključeni. Gde tada postojimo? Pre ovog života smo postojali, kao što smo postojali i pre prethodne noći koju smo prespavali. Došli smo iz nekog spiritualnog izvora. U tom paralelnom, spiritualnom svetu imamo svoje spiritualno društvo, gde ćemo ponovo otići kad umremo. Kao što nas odavde isprate nakon smrti, odande nas isprate kad se rađamo u ovom vidljivom svetu. Kad nam umre neko drag, plačemo iz neznanja o tome šta taj prelaz zapravo znači. Kad želimo da nam se vrati, vučemo ga nazad i blokiramo prirodni put. Isto može da se desi pri procesu rađanja u ovom vidljivom svetu.

U času trudnoće, duša se usidrava u ovaj život u koji će rođenjem doći. Kad dođu na ovaj svet, deca ostaju u bliskom dodiru sa paralelnim svetom i često imaju nevidljive prijatelje s kojima razgovaraju i igraju se. Obično nam kažu da je to samo bujna dečja mašta, a zapravo je to kontak sa društvom iz paralelnog sveta. Osobe sa autizmom mogu taj kontakt čuvati celog života, a kod većine ljudi obično je izbrisan kao nešto nepostojeće . Ipak, ako nismo uvežbani da upotrebljavamo intuiciju, to ne znači da je nemamo, ali je činjenica da upotrebljavamo veoma malo onoga s čim smo rođeni. Mnoštvo je misterija o nama: intuicija, osećaji, spiritualne manifestacije – odakle sve to dolazi? Intuitivna, spiritualna, osetljiva deca dobijaju poruke direktno iz paralelnog sveta, kroz snove ili vizije. Neka deca su više u spiritualnom svetu nego ovde, što ima svoju cenu.

Kristalna i indigo deca u filozofiji Ifa objašnjavaju se abiku fenomenom. Abiku je neko ko ima izuzetnu povezanost sa spiritualnim nivoom, izraženu intuiciju i senzitivnost, ali je njegov izazov nedostatak otpornosti, preosetljiv je. Školski sistem nema mogućnosti da udovolji potrebama ove dece, pa su ona nemirna i neprilagođena, jer im ne odgovara prostor niti način rada, a zbog razvijene intuitivne strane teško prate matematiku ili gramatiku. S druge strane, razvijaju sposobnosti koje škola ne vrednuje.

Takvo dete i njegovi roditelji uzajamno se maltretiraju. Dete je na rubu između dva sveta. Često se oseća neshvaćenim i želi da se izbriše iz ovog života u kome ga ne razumeju. Da li je ovaj svet spreman za njegove talente, osetljivost, intuiciju, spiritualne uvide? Da li je, s druge strane, abiku spreman za ovaj svet? Abikue karakteriše radikalan pogled na svet. Na primer, nekada abiku ne može da podnese činjenicu da mačka lovi miša, što je izraz nespremnosti za život u univerzumu kakav jeste, neprihvatanje životnih principa.

Beki abikui prerano odu, neki žive u disbalansu. Na primer, umetnici koji razviju talente i individualnost često ne mare za socijalizaciju, nego žive samotnjačkim životima. Indigo i kristalna deca su tema o nama i našim talentima. Mnogo toga smo žrtvovali da bismo bili prihvaćeni, jer drugačije nismo mogli preživeti. Gde je prava mera između socijalizacije i individualnosti? Ako intuitivnu i osetljivu decu izmestimo iz pregrube okoline, ostaće emocionalno nesposobna da prežive u životu kakav jeste. Ako ih sistem etiketira kao problematične, pokušaće da ih izleči od bolesti koja ne postoji. Koliko nas se seća zbog čega smo došli u život, šta je naša misija, koji su naši talenti? Ako se ne sećaš, ima li tvoj život smisla? Spiritualni izvor, dete u nama, nosi srž našeg postojanja, a mi smo to žrtvovali. Kad smo daleko od svog bića, možemo li osećati harmoniju i ispunjenost? Dete u nama nosi sećanje na to što jesmo, sećanje na suštinu života.

Abiku je na rubu, kao hodač po žici. Abiku znači rođen za prerano umreti. Nedostaje mu strah od smrti, pa je često izaziva: vozi 130 na sat ili se bavi ekstremnim sportovima, pokazujući da mu nije stalo do života. Savremeno znanje o indigo i kristalnoj deci zanemaruje da je kod njih izražena abiku energija. Nose nešto izuzetno, ali su ujedno provokativni prema životu: – Ako nije onako kako ja želim, onda neću nikako! Abiku ne podnosi ne. Ako se takvo dete kazni, ono može vrlo lako da se razboli (iz osvete prema onima koji ga kažnjavaju). U Africi abiku deca imaju posebna imena po kojima učitelji znaju da ih ne smeju kažnjavati. Prevremeno rođenje takođe je simptom abiku energije i znak da se ciklusi neće zaključivati prirodnim ritmom (mogući su prevremeni prekidi projekata, poslova, partnerstava). Sve poteškoće na porođaju su opomena da stiže abiku, neko kome treba podrška da se socijalizuje i da proživi svoje cikluse.

Šta će se desiti ako divlju pticu zatvorimo u kavez? Ptica će umreti. Zašto bi abiku ostao tu, ako mu je tamo bolje? Abiku ljudi došli su da pomognu ovoj planeti, svaki sa svojom misijom. Ali, bez odgovarajuće podrške, abiku je doveden u kavez u kome se razboljeva ili boravi na rubu života. Abiku može već unapred imati dogovor sa svojim spiritualnim društvom: – Ako već moram ići u život, onda idem da se što pre vratim. Može doći u život sa unapred utvrđenim datumom povratka, datumom prerane smrti. Životna područja za koja se zalažemo, ne ostvarujući nikakav rezultat, obično su zahvaćena abiku energijom. Na primer, neko nema prava na ljubav, jer bi mu upravo to dalo slatkoću i životni smisao. Kad to ne može da ostvari, reći će: – Ovaj svet nije dobar za život, idem nazad kući! Spiritualni prijatelji sa kojima abiku ima dogovor, mogu ga podržavati u njegovoj nameri da se što pre vrati, tako što osujećuju i sabotiraju sve ono što bi mu život učinilo zanimljivim.

Abiku želi poboljšati univerzum. Ali u čemu? Često u tome da mačka ne jede miša. Ovaj univerzum funkcioniše kako funkcioniše. Izazov abikua je da prihvati da svet nije idealan, niti treba da bude. Izazov abikua je da ne bude arogantan i da pronađe svoje mesto u društvu, da se socijalizuje. Nikada ne dolazimo samo spasavati ili podučavati druge, nego istovremeno i sami primamo i učimo, zbog čega je dobro srušiti tu poziciju arogancije. Od onih kojima pomažemo istovremeno primamo: pažnju, novac, priznanje, poštovanje…

Ponekad indigo i kristalna deca nose spiritualnost srednjeg veka, gde postoji strogo razdvajanje materijalnog i duhovnog, pa se na ovaj život gleda kao na kaznu, a odricanje od svih blagodeti usmereno je ka viziji raja. Kako onda indigo i kristalna deca pomažu ljudima? Tako što nas podržavaju da se oslobodimo i rešimo života, umesto da ga živimo. Koliko indigo i kristalni spektar poštuje ovaj život? Nekada smo aroganti u želji da menjamo svet, a abiku je taj koji radikalno nameće svoju istinu.

Da bismo nešto ostvarili, nešto moramo žrtvovati; dajemo da bismo dobili. Imati dete je žrtvovanje vremena i dela slobode. Kada ga dobijemo, ne možemo se predomisliti. Ako želimo da razvijemo talente, neminovno je da naginjemo individualnosti naspram socijalizacije. Uz to, treba da budemo spremni na činjenicu da ljudi ne žele promene, niti žele nešto što je drukčije. Strah od promena i nerazumevanje pokušavaju zataškati novi talenat, novu istinu. Nemamo hrabrost da ispoljimo svoj talenat, jer će se protiv nas prvo okrenuti oni kojima smo najviše potrebni. Pre svih drugih, roditelji često ne podržava talente svoje dece. Naknadno se pitamo ko smo mi, šta su naši talenti, gde je naše unutrašnje dete…? Sami smo izgradili kavez za dete u sebi, da bismo preživeli. Hoćemo li ga sada osloboditi? Ko god je nešto izvanredno i novo doprineo ljudskoj rasi, sigurno je bio abiku. Ali dijagnoza u školi može da učini da ptica umre u kavezu. Mnogima koji dobijaju uvide iz spiritualnog sveta, ali nemaju nikakvu podršku niti su za to pripremljeni, dešava se da završe u institucijama, pod sedativima i dijagnozama mentalnih poremećaja.

Ako si se odrekao većeg dela sebe – jesi li živ? Kako da budeš? Šta da radiš sa delovima sebe koji sada počinju da se bude? Dvogodišnje dete manifestuje svoju samovolju bez trunke tolerancije. Nekada se naš probuđeni deo upravo tako ponaša, rušeći sve ono što smo izgradili kao odrasli. Kako da to izbalansiramo? Kako da se prizemljimo i smirimo sa životom? Kako u tom smirenju reći: – Sad sam tu, iskoristiću ovo vreme najbolje moguće…?